Syndicate content

Фијат-Србија: нови лидери у индустријској политици?

Wolfgang Fengler's picture
Also available in: English

Седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века моје породично путовање на годишњи одмор од јужне Немачке до Грчке обухватало је и напорну 36-часовну деоницу која је имала неугодну репутацију, “ауто-путем“: Марибор-Љубљана-Загреб-Београд-Ниш-Скопље-Евзони. Пут је био неизвестан, увек је представљао авантуру. Да бисмо напунили гориво у “социјалистичкој Југославији“, морали смо унапред да купимо бонове за гориво на граници.

Возили смо се фијатом 132, који нас је добро послужио на овим дугим путовањима. Ова сећања вратила су ми се када сам са тимом Светске банке посетио потпуно нову Фијатову фабрику аутомобила у Крагујевцу, на два сата јужно од Београда.  Ово је ризична инвестиција за Фијат и снажан сигнал за српску успавану индустрију. Фабрика производи нови модел 500Л (у неколико различитих варијанти), модернизовану верзију њиховог легендарног модела “чинквеченто”. Почетком октобра компанија и фабрика прославиле су прву годишњицу редовне производње модела  500Л. За тих годину дана произведено је неких 100.000 јединица, углавном за извоз широм света, укључујући и САД. То Фијат сада чини највећим извозником у Србији (извоз у вредности од преко милијарду евра - 15% укупног извоза робе из Србије – у прва три тромесечја 2013. године). Само две године раније, извоз возила износио је 2% укупног извоза (вид. графикон).  Данас, Крагујевац производи 600 аутомобила на дан и створено је више од 3.000 радних места, уз могућност да их буде и више. Значајно је рећи да мрежа снабдевача расте, како у Крагујевцу тако и у другим градовима у Србији.

Сада се лако намеће закључак, али привући Фијат у Србију није било ни лако, ни јефтино, нити ослобођено контроверзи, и укључивало је одлучну акцију од стране државе Србије. Вредност таквих индустријских политика, где држава предводи подстицаје за развој приватног сектора, предмет је жучних расправа. Са једне стране, било је грозних неуспеха : Бритиш Лејланд у аутомобилској индустрији, покушаји Француза да развију аутохтон ИЦТ кластер (CII-Honeywell-Bull), или покушај Индонезије да створи авио индустрију. Са друге стране, све најуспешније привреде протеклих деценија, укључујући источноазијске “тигрове”, вешто су се ослониле на значајну интервенцију државе којом су се подстицале  ‘младе индустрије’ које су прерасле у данашње глобалне гиганте, попут корејског корејског Самсунга и Eл-џија (LG) или тајванског ТСМЦ-a (највећи специјализовани произвођач полупроводног материјала у свету). Eвропски Ербас не би преживео да није  здраве дозе јавних субвенција.

У Србији, влада је узела 33% удела у Фијату и обезбедила земљиште и неопходну инфраструктуру (иако су кашњења у изградњи приступних саобраћајница постала извор фрустрација). Такође је обезбедила 100 милиона евра у капиталу, као и издашне субвенције по отвореном радном месту. Исто тако, и Фијат је ушао у значајну обавезу са укупним улагањима у компанију у износу од 1,2 милијарде евра (која је сада најнапреднија Фијатова компанија у свету).
Према томе, шта су лекције које се могу извући за индустријску политику? Када би влада требало да се активно ангажује, а где би требало да повуче црту? У Србији су постојала три предуслова која су представљала вероватноћу да ће ова инвестиција да успе:

Најпре, нова фабрика је изграђена на постојећем индустријском кластеру и историји сарадње. Србија је имала традицију аутомобилске производње у Застави, локалној фабрици аутомобила, а која је била у центру широког кластера који је поседовао техничке вештине, капацитете и инфраструктуру за производњу готово 250.000 аутомобилских јединица у 1989. Tакође, постојала је снажна сарадња са Фиајтом, будући да је Застава производила аутомобиле по Фијатовој лиценци од 50-их година прошлог века. Ланци снабдевача, уз снажну индустријску традицију, већ су били ту и требало их је само проширити и модернизовати.

Друго, Србија је понудила конкурентне трошкове рада и ниске пореске обавезе, заједно са слободним приступом тржишту ЕУ. Влада се такође заложила и видела је присуство великог извозника као замајац у поправљању дефицита конкурентности српске привреде. Српска привреда мора да пређе из  раста базираног на потрошњи – који се финансирао из значајних али променљивих токова капитала – и да покрене свој извозни мотор како би постигла већу продуктивност. Са Фијатом је Србија добила најмодернију технологију и оперативне процедуре, високу продуктивност и високу вредност извоза. Ово је суштинска супротност традиционално ниској вредности српског извоза, укључујући основне металопрерађивачке, хемијске и прехрамбене производе.

Tреће, инвестиција је била у довољној мери значајна да произведе важне ефекте преливања. Други међународни снабдевачи сада долазе у Србију, међу којима и Maгнети Марели, Џонсон Контролс, Леони, Јура. Још значајније за локалну привреду, јесте то што локални произвођачи – од којих су многи МСП – такође се све више укључују у нове ланце снабдевања.

Као најважније, инвеститорима је потребно предвидиво и конзистентно пословно окружење, нарочито јак правни оквир. Паметне индустријске политике могу да помогну у специјалним случајевима попут Фијата у Крагујевцу, али кључ је да се овај замајац искористи да се тржишту пусти да уради остало.
 

Add new comment