Syndicate content

Зашто Србија треба да покрене свој извозни мотор

Dusko Vasiljevic's picture
Also available in: English

City square in Belgrade Ово је прича о земљи која је географски лоцирана поред највећег и најбоље повезаног економског блока у свету, са прилично ниском ценом рада и релативно добро образованом радном снагом. Очекивано би било да таква земља показује добре резултате. Међутим, српска привреда се суочава са проблемима. Тренутна производња у Србији се налази на нивоу испод нивоа забележног 1980-их година (у време Југославије), а мање од половине њеног радно способног становништва има посао у формалном сектору.
У средишту проблема Србије се налазе две међусобно повезане неусклађености, што показује зашто се чини као да је Србија заглављена на путу ка просперитету. Прво, привреда се заснива на домаћој потрошњи, која је подстакнута финансијским приливима од 2000. године, док је извоз још увек далеко испод потенцијала. Друго, стопу запослености покреће држава, а не приватни сектор, са готово половином (45%) свих формалних радних места у државној управи, јавном сектору, или државним предузећима.
Пут Србије ка просперитету – и приступању ЕУ – ће бити уско повезан са успостављањем равнотеже између ова два аспекта. За малу, отворену привреду средњег дохотка каква је привреда Србије, постоји само један пут ка већем расту, а самим тим и већем дохотку за све становнике: земља треба да се успешније интегрише са светом, а посебно са Европом. Разлог за то лежи у чињеници да мало, домаће тржиште није довољно како би омогућило компанијама да прошире и повећају обим своје производње, као и у чињеници да трговина генерише технолошка преливања и учење. Тренутни извоз Србије чини око 40 одсто БДП-а, док су многе успешне привреде у свету забележиле брз раст на страним тржиштима. То укључује привреде у транзицији и земље сличне величине у региону, као што су Словачка и Чешка Република (обе земље су удвостручиле свој извоз са 40% на 80% од средине 1990-их година), као и не тако сличне земље попут Панаме, Ирске, Малезије или Сингапура, које бележе ниво извоза близу или изнад 100% БДП-а.

Графикон 1: Извоз Србије је веома низак у поређењу са сличним земљама из региона

Неусклађеност на тржишту рада у Србији је још драматичнија: од 7,2 милиона становника и 4,6 милиона радно способног становништва, само 2,2 милиона (48 процената) становника има посао. У успешнијим земљама централне и источне Европе тај проценат износи преко 60%, док је просек ЕУ око 65 процената. Штавише, скоро половина формално запослених становника је запослена у јавном сектору. Главни изазов је, дакле, недостатак радних места у приватном сектору. Уколико Србија тежи да достигне стопу запослености од 65% - сличну нпр. Чешкој Републици – мораће да створи додатних 800.000 радних места.

Графикон 2: Од укупне радне снаге која броји 4,6 милиона, само око 1 милион становника има посао у формалном приватном сектору


Међусобна повезаност између две слабости Србије постаје очигледна управо у овом сегменту. Приватном сектору су потребне прилике које би омогућиле ширење ради стварања радних места: с обзиром на ограничено домаће тржиште, такво ширење мора да се одигра „у иностранству“.
Извоз производног сектора обећава: Србија већ поседује неке традиционалне предности и постојеће кластере, посебно у аутомобилском сектору. Међутим, у Србији је продуктивност рада ниска, на само 40 одсто нивоа нових чланица ЕУ, што значи да, чак и са нижом ценом рада, Србија није конкурентна. Зашто је продуктивност тако ниска? У најкраћем, обим и квалитет инвестиција није био довољан за унапређење технологије и процеса у многим српским компанијама. Стране директне инвестиције (СДИ) представљају добар индикатор, јер су допринеле скоро ¾ раста централне и источне Европе током прве деценије њихове транзиције. Ипак, у Србији су укупне акумулиране СДИ ниске, са мање од  $4,000 долара по глави становника, док Чешка и Словачка бележе чак $11,000 долара по глави становника. Поред тога, око три четвртине (ниских) инвестиција у Србији је дошло у неразмењиве секторе – телекомуникације, тржиште некретнина, малопродају и велепродају, банкарски сектор – што је додатно ојачало привредну неравнотежу. Прерађивачка индустрија је привукла само 20 процената СДИ.

Зашто извозно оријентисани сектори у Србији нису привукли веће интересовање инвеститора? Већина извозних сектора, нарочито прерађивачка индустрија, су „гломазни“, тј. подразумевају обимне инвестиције које ће се исплатити тек у средњем року. Због тога ће инвеститори доћи само уколико могу да очекују одређени степен стабилности у вези са економским основама и добро и предвидљиво пословно окружење (јасан процес покретања и ширења пословања, нарочито уколико морају да граде зграде и фабрике). У овим областима је Србија посебно слаба у поређењу са суседним земљама и земљама сличне величине. Прекомерна регулаторна оптерећења повећавају трошкове производње и извоза, нејасне политике о коришћењу земљишта спречавају инвестиције, а важећи порески систем је такав да се не исплати запошљавати средње или нискоквалификоване раднике.
Да би земља постала конкурентнија, потребно је спровести свеобухватни програм реформи, уз доследну примену. За успех је потребно много фактора: добро обучена радна снага; отворен и ефикасан трговински режим; окружење у коме инвеститори могу да раде са лакоћом; транспортна мрежа; енергетски трошкови и макроекономска стабилност, да наведемо само неке од тих фактора.

Три приоритетне области се истичу. Прво, пословно окружење мора да постане предвидљиво: потребно је преуредити инспекцијски систем (посебно радну, тржишну и пореску инспекцију), реформисати систем парафискалних такси и накнада и поједноставити процедуре за управљање земљиштем и издавање грађевинских дозвола. Друго, истраживања и развој треба да имају значајнију улогу: финансирање државних истраживачко-развојних института треба да буде засновано на конкурентнијој основи, а фокус мора да буде усмерен ка комерцијализацији. Треће, неопходно је ојачати Националну службу за запошљавање, како би постала модеран пружалац услуга за незапослене и послодавце; такође је потребно реформисати област минималних доприноса за социјално осигурање како би се смањили трошкови рада када је реч о мало плаћеним и хонорарним пословима у услужном сектору.

Овај програм је обиман, али је неопходан уколико Србија не жели да буде заглављена у садашњој „замци средњег дохотка“. Насупрот томе, амбициозне реформе ће довести до већег обима инвестиција, веће продуктивности и оснаженог приватног сектора, тако да извозни мотор Србије може да ради у пуном потенцијалу.

Add new comment